Крајина

НАШ РЕПОРТЕР У СЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ, СВОМ ЗАВИЧАЈУ, ПОСЛЕ ДВЕ И ПО ВЕЧНОСТИ
Предео сликан сећањем и тугом
О двадесет година изгнанства, о ожиљцима од рата и беса, о калуђерима који видају успомене, о једном запису по Милутину, о манастиру Крка и старој ликовној колонији, о најстаријој Богословији и будућим владикама, о старим и новим пријатељима, о поносу и сети, и о осталоме што сам доживео у кутку света где ми се још држе корени

Текст и фотографије: Жељко Синобад

Имам познаника, београдског сликара Милутина Дедића, који је пореклом из Шибеника. Једном је мом колеги Миши Лазићу и мени поверио делић своје породичне повести која ми се усврдлала у главу и опседала ме све време док сам аутобусом јездио ка Далмацији. А испричао нам је следеће:
– Моја добра мати Јелка је родом из једног забитог села у Далматинској загори. Какво је село, најбоље говори име: Рупе. Налази се у горњем току реке Крке, на петнаест километара од Скрадина. Само, крајолик је фантастичан: суров, а прелеп. То им је сам Бог дао. Рупљани су ту дошли из Херцеговине после Кандијског рата у XVII веку. Били су Срби, православци, а назвали су их Буњевци јер су били с обала реке Буне... Моја мајка је била од Мишковића... Али, кад су приспели, власт им постави услов да пређу у католичанство. И, шта ће народ, Бог је један, тешили су се остављајући стару веру. Само једна породица није пристала, па су је изместили на крај села, да не упадају у очи кад наиђе неко од световних или црквених великодостојника. То су Надовезе, од њих је онај наш познати фудбалер... Моја мати се удала за свештеника Јована Дедића, Србина, 1929. године, па је опет морала натраг, у православље. Упокојила се 19. фебруара 1995, уочи оне чувене војно-полицијске операције „Олуја”. Било је то у време када је свака комуникација са Шибеником била немогућа. Ја, уосталом, од почетка тог ужаса нисам одлазио онамо, али сада је то био дуг према матери, према пореклу. Брат Арсен ми је из Загреба јавио ову тужну вест преко певача Ладе Лесковара. Звао сам га одмах телефоном и завапио: „Не сахрањуј!” Три дана сам путовао до тамо, наоколо... Е, у Шибенику постоје три гробља: католичко, православно и партизанско, а једино ово последње, на осам километара од града, има уређаје за чување тела покојника. Сместили су је онде иако она никада није волела партизане. Знао сам да је побожна жена и да је у души остала католикиња, па сам отишао код дон Марка, да га замолим да јој одржи опело. Имао је услов: да се опело одржи на партизанском гробљу и само у кругу породице, како неко не би помислио да врбује нас, православце. Био је то шекспировски призор: партизанско гробље, католички поп, а ми православци. Мајку смо после тога сахранили у гробници на православном гробљу. И цијели тај католички Шибеник је дошао на њен спровод. За ту прилику је неко отворио стару црквицу и бар стотину њих је ушло унутра да запали свећу за душу добре старице.
И ево ме, у аутобусу, како размишљам да смо сви ми некакви колонисти: неко је дошао раније и пустио корење, а неко касније па се тек жилицама ухватио за тло, али ником на овом Балкану  породично стабло није проклијало ту где данас живи.
Прочитао сам ономад у Магазину Сјеверне Далмације из 1935. године, који је покренуо и у то време уређивао Владан Десница, да су и фра Луцијан Марчић и Бошко Десница, тада дописник Политике, уверавали читаоца да овде, иза Велебита, живи исти и подједнако вредан и сиромашан народ, а да се разликују једни од других једино по томе да ли их предводе попови или фратри. Историјски романтизам? Да, али можда је то, тих тридесетих година прошлог столећа, била истински успешна формула за „складан суживот” у Краљевини Југославији? Ко ће га знати...

ПОНОВНИ СУСРЕТ

Нисам био у мојој Далмацији две дуге деценије, срце ми је заиграло већ при помисли да ћемо се поново срести. Могло би се замислити како ми је било када сам стигао у Книн, град мојих предака, па у Кистање и, коначно, у манастир Крку, да целе две седмице проведем с малобројним братством и сликарима који већ двадесет година долазе да би наставили традицију тамошње ликовне колоније.
Темељ те колоније ударила је „Задарска група”, оновремени сликарски и други дисиденти – Петар Омчикус, Мића Поповић, Пера Младеновић и Милета Андрејевић, којег је идуће године одменио Бата Михаиловић, када су у Задру боравиле и три лепе сликарке (али и будуће супруге) Љубинка Јовановић Михаиловић, Вера Божичковић Поповић и Косара Бошкан Омчикус. Сви су били студенти из класе професора Ивана Табаковића, што није без значаја за ову причу. Група се, због силних невоља које су снашле сваког од пркосних, распала 1947. А онда, почетком педесетих, Бата Михаиловић је урадио портрет архимандрита Никанора Богуновића и даривао га манастиру Крка, што је било почетак! Тамо, у Задру, одавно их не памте... иако је сестринство манастира Крупе имало блиске екуменске и посестримске везе са неким задарским женским самостаном.
Манастир Крка је запустео кад су га 1995. године, пред „Олујом”, напустили последњи калуђери – стари игуман, коме је срце препукло у Србији, где се склонио од осветољубивих победника, и његов млађи сабрат и подворник, који није желео да га напусти ни када су остали отишли за народом.
У прелепој долини реке Крке, на само три и по километра од Кистања, по жељи принцезе Јелене, сестре цара Душана удате за хрватског кнеза Младена II Шубића, славног господара Скрадина и Брибира, изграђен је 1350. године манастир посвећен светом арханђелу Михаилу. Пучко име прати га због истоимене реке, врела живота читавог овог краја... Моје одредиште и коначиште.
Близу је и манастир Крупа, који је подигао Јеленин деда Стефан Немања пола столећа раније, па мним да моји корени сежу дотле, да су Синобади можда већ тада настањивали ове крајеве, а то буди понос. Уосталом, део Книна и данас носи назив Синобада главица – управо по једном мом претку, мада је он у повест Далмације ступио тек у XVII веку ратујући против Турака, због чега је примљен у млетачки Ред витезова светог Марка!

ЧЕТРНАЕСТ ВЛАДИКА

Крка је стара светиња, па су на њој и ожиљци времена, и настојања људи да их извидају, уочљивији. Нисам историчар, али знам из прича да је манастир пострадао и запустео бар три пута: почетком XVII века, кад је братство с ђацима наше најстарије богословије пребегло пред Турцима у Задар, 1943. године, кад се бежало од усташа, и 1995, кад су калуђери пред „Олујом” пошли за народом. И сваки пут је похаран! Како су стара здања поднела бреме времена и ратова, не знам. Ваљда Онај Горе, ипак, води рачуна о томе?
У манастиру сам затекао двојицу монаха и двојицу сликара. Један од сликара био је мој рођак Гула, други мој пријатељ Здраве. Те добре калуђере сам упознао (и усвојио) одмах. Игуман Никодим, млад и мудар човек потпуно посвећен духовном, на постдипломским студијама је у Риму. Потомак је познате српске далматинске породице која је изродила неке од великих историчара и писаца. А Доситеј је срдачан, добродушан и увек насмејан. Њима морам да захвалим што ме нису сасвим обузеле успомене и опхрвали демони туге.
– Друкчије би нам било да није распуст – тешио ме је игуман Никодим. – Јер, било би веселије, али и теже: младим богословима да уче, сликарима да сликају, теби да све то испратиш, а и нама двојици...
Тако сазнајем да је Богословија поново дошла на своје, вратила се из тужног избеглиштва које је поднела на Дивчибарама и у Фочи. Успут још и да је чак четрнаест садашњих владика Српске православне цркве похађало управо крчку Богословију! А колико их је било од оснивања, 1625. године, знају ваљда једино у Патријаршији?
– Данас је похађа тридесетак дечака, па мораш пазит на сваког од њих, јер ко зна докле који може досегнути, можда чак и до трона патријарха – зафркавао ме је Здраве.
Он и мој рођак Гула, у Книну мање познат као Небојша Синобад, са жаром су се ове године предали графикама. Однекуд су донели прастару пресу, нешто мало млађу од Гутенбергове, али ради. Зашто толико отискују? Зар није лакше сликати?
– Идеја нам је не само да увећавамо ту манастирску збирку, у којој има дела наших највећих сликара, већ и да урадимо нешто што би могли продати – објаснио ми је заверенички, шапатом. – Јер, трпе нас овде без роптања, хране и поје, помажу колико могу и кад имају пречих послова... Ред је да им нечим узвратимо. А, смештени су усред националног парка, има туриста одасвуд. Графика ти је ту прва и неприкосновена. И, шта мислиш, хоће ли нам се посрећит?

ПРЕЖИВЕЛА ТРИ РАТА И ДВА МИРА

Мене је занимала постојећа збирка. Изокола сам навео воду на тај мој млин и сазнао да је она, злосрећница, умало поделила судбину народа, али да је, некако за длаку, измицала. Те 1995. измештена је пре „Олује”, а у време ратних дејстава била је изложена у Санском Мосту. Пола сата пре уласка муслиманских јединица у град, сликар Михајло Ракита, синовац епископа Раките, успео је да је извуче и пренесе у Бањалуку. Али, то није био крај страдања! Јер, 1999. године, баш уочи бомбардовања, затекла се у Призрену. Да не беше неких храбрих момака из Рашке, који су је изнели буквално у последњем тренутку, остала би нам једино у сећањима...
А чуо сам и причу о невероватној судбини скулпторског дела колекције. Наиме, у тој збирци посебно су се издвајале скулптуре, попрсја и рељефи значајних историјских личности наших далматинских Срба (попа Петра Јагодића Коруџе, Саве Бјелановића, Никодима Милаша, војводе Голуба Бабића, владике Стефана Кнежевића) и оних што су са њима неко време боравили (краља Петра Првог, Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, британске добротворке Паулине Ирби). Дела су била изложена на местима историјски повезаним са тим личностима, али су, на жалост, нестала са постамената у време или након „Олује”.
– Срећом, као пророчански, била су одливена у по два примерка – утешили су ме игуман Никодим и Здраве.

ПРЕОБРАЖЕЊЕ

Испод манастира су катакомбе, некада коришћене као крипта, као и у Катедрали светога Петра у Риму. А како се зна да је апостол Павле проповедао по Далмацији и по овим крајевима, то се и ове катакомбе везују за његов период. Ни неуком не може да промакне да су ту започета археолошка истраживања, али и да су напрасно прекинута, без објашњења.
Земни остаци поколења калуђера, можда и неких пре њих, уредно су послагани и на сталној су мети радозналих туриста и њихових фотоапарата, али мени је све то изгледало недолично, бласфемично, па и тужно.
Разведрио ме је један неочекивани догађај – крштење осморо људи, међу њима две цурице, две мале Пољакиње, и њихове мајке удате за Далматинца. Зашто се крштавају баш у Крки? Разлози су интимни, па нисам претеривао у љубопитљивости.
А онда, у недељу, 19. августа, управо на Преображење, окупило се у манастиру и око њега више хиљада људи. Сви су били из овог краја, али већина их је дошла из далека, оданде где су их живот или рат отерали. Тај скуп је за њих последња, али и нераскидива веза с Далмацијом.
Моја је у Книну, на Синобада главици, крај старе школе у којој је крајем XVIII столећа учитељевао и Доситеј Обрадовић. Плоча која упућује на његов боравак овде још стоји на прочељу куће, али је камен с годином подизања школске зграде изваљен и нетрагом нестао. Некоме се, изгледа, баш није свидео датум који је подсећао на трајање православних Срба на том простору?
Ех, моја Далмацијо...

***

Звоно
Никада не бих помислио да је то могуће, али видео сам, а и снимио, аветињски призор: изнад манастирске капије висило је звоно – изрешетано куршумима! Као да је на њему неко вежбао нишањење и искушавао мржњу? Стоји тако и данас, подсећа и опомиње. Одмах сам схватио да то нису ожиљци рата, већ мржње! Обрачун са звоном се, очигледно, збио накнадно.

***

Слава и парастоси
Сликари који се окупљају у Крки узели су почетком деведесетих за своју славу Свету Магдалену, и не слутећи да ће тај 4. август, од 1995, Хрвати славити као Дан побједе у домовинском рату. А зна се шта је било тог дана и зашто истог датума неки други Далматинци иду на парастосе! Није ли то исти онај рат који као да се није окончао маја 1945? Фотије, епископ далматински, не би ли ме утешио и одвратио од суморних мисли, каже да свака бура дође и прође. А да ли је, при том, мислио и на „Олују”, не знам.